Uz ime Svenke Savić vezuju se ženske studije u Vojvodini. Centar za ženske studije i istraživanja Mileva Marić Ajnštajn iz Novog Sada ustanovila je 1997, ostavivši traga na generacije i generacije Novosađanki i Vojvođanki i njihove prve susrete s feminističkom mišlju. Njen neumoran, pregalački rad omogućio je da na se Univerzitetu u Novom Sadu uvedu rodne studije 2003. godine. Tako je novosadski univerzitet dugo bio jedini koji je imao program master i doktorskih studija iz studija roda, i to ne samo u Srbiji već u čitavom regionu. U periodu od 2005. do 2020. u okviru ovog programa odbranjena je 21 doktorska teza i preko 30 magistarskih/master teza.
U središtu intelektualne zaostavštine Svenke Savić je bez ikakve sumnje jezik. Jezik i glas – glas žena, žensko znanje, ali i glasovi žena iz manjinskih grupa u multikulturnoj Vojvodini (Vojvođanke 2001, Romkinje 2001/2007; Mađarice 2006; Hrvatice, Bunjevke, Šokice 2007; Rumunke 2010), životne priče koje žene same pričaju (Životne priče žena 2008). Jezik i školovanje glasa onih koje se ne čuju (Škola romologije) ili ne vide (žene s invaliditetom). Jezik i žena – jezik u kojem se žene pojavljuju kao žene, u svoje ime i menjajući sam jezik. Ne bi se mnogo preteralo kada bi se reklo da se feminističko mišljenje o jeziku na srpskom jeziku – upravo na ovaj sveobuhvatan i življen način – nipošto ne može razmrsiti od mišljenja Svenke Savić. U raznorodnim, no ipak povezanim sferama u kojima je gradila naučne zajednice, Svenka Savić je hrabro, a ponekad i zbilja neustrašivo postavljala uslove mogućnosti za promenu naučne paradigme, za širenje polja naučnosti, ali i za prepoznavanje i uvažavanje dinamičnosti znanja koje se ne odigrava ‘mimo sveta’, već u samom njegovom središtu. U godini kada upotreba rodno osetljivog jezika – na čijem popisivanju i standardizaciji rad Svenke Savić ima vukovski značaj u domaćoj kulturi – treba da stupi na snagu, u moru njegovog osporavanja na nama je da učinimo suprotno, priznajući joj da nas je zadužila – sve nas feminističke naučnice, ali i sve koji se služe rodno osetljivim jezikom.
Svenka Savić rođena je u Gospođincima 1940. godine. Diplomirala je na Katedri za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu 1964. godine, gde će na studijskoj grupi Lingvistika i magistrirati. Od 1968. angažovana je kao istraživačica novoosnovanog Instituta za lingvistiku u Novom Sadu. Doktorirala je na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1975. godine. Kao predavačica na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu drži kurseve Psiholingvistika, Uvod u lingvistiku, Analiza diskursa (pionirski kurs u oblasti izvodi osamdesetih godina XX veka), i Jezik i rod. Usavršavala se na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, Institutu za psiholingvistiku u Nijmegenu, na Univerzitetu Bafalo i Univerzitetu Nju Meksiko. Gostovala je na univerzitetima u Oslu, Berlinu, Gracu, Beču, Kopenhagenu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Ljubljani, Nikšiću, Podgorici i Nišu. Kao koordinatorka Asocijacije centara za interdisciplinarne i multidisciplinarne studije i istraživanja (ACIMSI) Univerziteta u Novom Sadu rukovodi i velikim i sasvim jedinstvenim projektima „Životne priče žena u Vojvodini“ (1998-2008) i „Škola romologije“ (2004-2008). Senat Univerziteta u Novom Sadu izabrao ju je u zvanje profesorke emerite 2010. godine. Paralelno sa svojim naučnim angažmanom, Svenka Savić ostala je privržena svojoj ranoj strasti – baletu. Tokom studija bila je članica Baleta Srpskog narodnog pozorišta. Po svršetku studija, pohađala je Lenjingradsku baletsku školu gde stiče zvanje nastavnice klasičnog baleta. Po povratku u Novi Sad kratko je predavala u novosadskoj Baletskoj školi. Godinama je za Dnevnik pisala kritike baletskih predstava koje će kasnije biti objedinjene u knjige Pogled unazad (2006) i 55 godina Baletske škole u Novom Sadu (2008). Bila je saradnica u izradi Leksikona umetničke igre i časopisa za igru Orchestra.