Ženski pokret je izgubio ženu koja je neprestano otvarala nove stranice ženske slobode, solidarnosti i podrške. Anđelka Milić njena i profesorka mnogih od nas je još na studijama prepoznala znatiželjnost i senzibilnost za žensku situaciju kod svoje studentkinje Marine Blagojević. Na matičnoj katedri za sociologiju Marina će magistrirati, doktorirati i raditi niz godina kao profesorka. Marina je višestruko opravdala Anđelkine nade, a nakon smrti profesorke, pre svega Marininim angažovanjem, ustanovljena je nagrada, zapravo niz nagrada, za žene koje su doprinele proizvodnji kontekstualizovanog znanja koja vode rodnoj jednakosti, nediskriminaciji, nenasilju i prevazilaženju mizoginije i rodnih stereotipa, za žene čiji rad vodi modernizaciji Srbije.
Marina je prošla regularan školski put: diplomirala je na osnovnim studijama sociologije 1982., magistrirala 1989. sa temom Stavovi mladih prema roditeljstvu: socijalna diferencijacija i doktorirala 1990. sa istraživanjem o društvenom statusu žena sa profesijom. Čitav život je bila spremna da uči i da svoja znanja nesebično deli. Marina je otvorila brojna područja empirijskih i teorijskih istraživanja nepoznata ili tek površno poznata ovdašnjoj kulturnoj i sociološkoj javnosti: studije roda, posebice muške studije; saznanja o nasilju nad ženama stečena u brojnim malim ženskim organizacijama i inicijativama digla je na nivo naučnih studija. Nije prezala da razotkriva poruke mržnje prema ženama u opusu ovdašnjih “veličina” (Tijanića, Tirnanića, Toševskog, Gutovića, Antonića). Studije “Rodni barometer” je radila za gotovo sve zemlje nastale na temeljima Jugoslavije. Bila je svesna da bez rodne statistike nema utemeljene akcije. To su temeljni radovi koji imaju budućnost i biće predmet daljih istraživanja.
Priznanja je dobivala na stranim univerzitetima na kojima je predavala poslednjih tridesetak godina i kao ekspertkinja Ujedinjenih nacija, Evropske zajednice i brojnih internacionalnih organizacija. Ovde, u Srbiji više je bila osporavana no podržavana, mada baš zahvaljujući njenom radu sociologija u Srbiji je na dobrom glasu.
Marina je u svojim knjigama hrestomatskog karaktera “Ka vidljivoj ženskoj istoriji”, “Mapiranje mizoginije u Srbiji I i II” otvorila prostor akterkama ženskog pokreta u Srbiji da artikulišu svoja iskustva i progovore o motivima vlastitog angažmana, stremljenjima, preprekama na koje su nailazile. Pisala je pod različitim prezimenima, uvek spremna da da prednost ljubavi. Sa profesorom Hjusonom je proživela srećne godine. Prosto, naišla je na čoveka kakvog je oduvek zasluživala. Hrabra, jaka i srećna žena.
