https://www.storyteller.rs/sr/prava-zena-i-autokratija/
Kada se povuče crta između broja zemalja u kojima vlada demokratija i autokratija, autokratije danas imaju prevagu. Čak 91 zemlja smatra se autokratskom, dok u 88 vlada demokratija. To su podaci organizacije „Demokratija bez granica”.
U većini zemalja moć je skoncentrisana u rukama uskog kruga ljudi. Kako bi se ta moć održala, potrebna je kontrola, cenzura, represija i nasilje.
Kada su talibani 2021. godine zauzeli glavni grad Avganistana – Kabul, obećali su da neće dirati ženska prava. Ubrzo se pokazalo da je to bila laž.
Devojčicama je zabranjeno da idu u školu. Počele su da se nižu zabrane žena u javnim prostorima ukoliko ne nose hidžab. Nastavnice, suditeljke, tužiteljice, državne službenice i frizerke su ostale bez posla. Propisano je da žene mogu da idu samo kod doktorki, a potom je zabranjeno i medicinsko obrazovanje žena. Čak im je zabranjeno i da govore glasno, pevaju ili recituju.
Naređeno je da se čak i lutkama u izlozima skinu glave.
Izgovor za ove represivne i sulude zabrane bile su očuvanje tradicionalnih, porodičnih, religijskih i moralnih vrednosti – onih koje autokrate najradije zloupotrebljavaju.
Pre četiri godine dvadesetdvogodišnju Mahsu Amini uhapsila je iranska policija za verske propise jer navodno nije pravilno nosila maramu. Njena smrt u pritvoru pokrenula je najveće proteste od Islamske revolucije 1979. godine. Pojedine žene u Iranu i danas ne pokrivaju glavu, prave muziku i bave se sportom kao vid političke pobune.
No, kontrolisanje žena ne dešava se samo u državama sa pretežno muslimanskim stanovništvom. U nekim zemljama Latinske Amerike i Sjedinjenih Američkih Država, kao i u Poljskoj, pristup legalnom i bezbednom prekidu trudnoće je ograničeno, čak i u slučajevima silovanja ili opasnosti po zdravlje majke i ploda. U Salvadoru žene mogu da završe u zatvoru zbog spontanog pobačaja.
Autorativnim režimima ne odgovara da polovina njihove populacije ima slobodu da odlučuje o sebi, da se obrzuje i da se njihov glas čuje, jer to predstavlja pretnju njihovom poretku, za Storyteller objašnjava naučna savetnica Instituta društvenih nauka Lilijana Čičkarić.
Zbog čega autoritarni režimi nastoje da ograniče prava žena?
Lilijana Čičkarić: Postoji više razloga. To je jedan od načina da se očuva kontrola i hijerarhija moći u društvu. Širenje prava žena često vodi većoj društvenoj autonomiji i političkom učešću, što autoritarni režimi vide kao pretnju centralizovanoj strukturi na kojoj počiva distribucija moći.
Reprodukcija tradicionalnih i patrijarhalnih porodičnih vrednosti u ovakvim režimima služi da legitimiše taj tip vlasti i društveni poredak u okviru koga su žene uvek potčinjene i eksploatisane. Kontrolom ženskih reproduktivnih prava ovakvi režimi posredno kontrolišu demografiju i socijalnu strukturu društva.
I konačno, rodna ravnopravnost, koja podrazumeva pluralizam i zaštitu individualnih prava kako žena tako i muškaraca, predstavlja suprotnost autoritarnoj ideologiji koja se zasniva na uniformnosti, nepoštovanju različitog i kritičkog mišljenja i poslušnosti. Ograničavanje prava žena autoritarnim režimima služi kao sredstvo za ideološku homogenizaciju društva u cilju održavanja postojećeg poretka.
Da li ženske slobode predstavljaju opasnost po autoritarnu vlast? Zašto?
Lilijana Čičkarić: Osnažene, obrazovane, politički osvešćene i ekonomski nezavisne žene predstavljaju ogromnu pretnju autoritarnim režimima, jer potkopavaju temelje na kojima počivaju i razotkrivaju njihovu destruktivnu, patrijarhalnu i retrogradnu prirodu. Jačanje ženskih prava i sloboda pre svega podrazumeva povećanje stepena obrazovanja žena i njihovog političkog učešća i kritičkog mišljenja, čime se razara model uniformnog društva i podaničke kulture, a jačaju temelji građanskog demokratskog društva.
Ženski pokreti su često deo šire borbe za ljudska prava, slobodu govora i demokratiju, što direktno ugrožava autoritarnu kontrolu i patrijarhalnu strukturu na vlasti. Širenje rodne ravnopravnosti podrazumeva ekonomsku samostalnost žena čime se smanjuje mogućnost njihove manipulacije i kontrole. Kada žene imaju slobodu obrazovanja, izražavanja i organizovanja, raste i broj građana koji su demokratski nastrojeni i koji osporavaju vlast.
Koliko jedna država gubi time što ograničava pravo na obrazovanje (Avganistan), planiranje porodice (zabrana abortusa u Poljskoj, SAD, zemlje Latinske Amerike) pa i slobodu kretanja (Avganistan) polovini svoje populacije?
Lilijana Čičkarić: Država koja pribegava ovim autoritarnim mehanizmima trpi ogroman gubitak u ekonomskom, političkom i socijalnom smislu. Neobrazovane i slabo obrazovane žene se teže uključuju na tržište rada, što automatski vodi manjoj produktivnosti, slabijem privrednom rastu i većem stepenu siromaštva opšte populacije.
Država na taj način gubi dobar deo ljudskog potencijala. Obrazovanje žena direktno utiče na zdravlje porodice, obrazovanje dece i opšti kvalitet života. Uskraćivanje prava na planiranje porodice često dovodi do neželjenih trudnoća, većeg broja rizičnih porođaja i veće smrtnosti majki i dece, što opterećuje zdravstveni sistem.
Države koje krše prava žena često trpe međunarodne sankcije, gube ugled i prilike za saradnju, investicije i pomoć.
Ograničavanje prava žena ne šteti samo ženama, već dugoročno utiče na celokupan razvoj jedne zemlje, slabi njen ekonomski potencijal, ugrožava zdravlje stanovnika, pokopava stabilnost i demokratske institucije.
Koliko jedna država gubi time što ograničava pravo na obrazovanje (Avganistan), planiranje porodice (zabrana abortusa u Poljskoj, SAD, zemlje Latinske Amerike) pa i slobodu kretanja (Avganistan) polovini svoje populacije?
Lilijana Čičkarić: Država koja pribegava ovim autoritarnim mehanizmima trpi ogroman gubitak u ekonomskom, političkom i socijalnom smislu. Neobrazovane i slabo obrazovane žene se teže uključuju na tržište rada, što automatski vodi manjoj produktivnosti, slabijem privrednom rastu i većem stepenu siromaštva opšte populacije.
Država na taj način gubi dobar deo ljudskog potencijala. Obrazovanje žena direktno utiče na zdravlje porodice, obrazovanje dece i opšti kvalitet života. Uskraćivanje prava na planiranje porodice često dovodi do neželjenih trudnoća, većeg broja rizičnih porođaja i veće smrtnosti majki i dece, što opterećuje zdravstveni sistem.
Države koje krše prava žena često trpe međunarodne sankcije, gube ugled i prilike za saradnju, investicije i pomoć. Ograničavanje prava žena ne šteti samo ženama, već dugoročno utiče na celokupan razvoj jedne zemlje, slabi njen ekonomski potencijal, ugrožava zdravlje stanovnika, pokopava stabilnost i demokratske institucije.
Mnoga od ovih ograničenja uvode se pod izgovorom očuvanja porodice. Zašto je ona u fokusu autokrata? Da li fokus političara na očuvanju tradicionalne porodice treba da nam bude alarm?
Lilijana Čičkarić: Porodica je u fokusu autokrata zato što predstavlja najmanju i najlakše kontrolisanu društvenu grupu, preko koje se prenose vrednosti subordinacije (potčinjavanja, prim. aut.), hijerarhije i lojalnosti vlasti. Autokratski režimi često predstavljaju državu po uzoru na tradicionalnu porodicu, sa jednim autoritetom (otac/vođa) i ostalim podanicima koji treba da slušaju i slede vođu.
Fokus na porodične vrednosti služi kao sredstvo ideološke indoktrinacije čitavih generacija, čime se dugoročno učvršćuje autokratska vlast. Naglašavanje uloge porodice, pre svega majke, predstavlja sastavni deo nacionalističkog narativa kojim se čini skretanje pažnje sa stvarnih problema društva i prikrivaju ekonomske nepravde, korupcija ili druge autoritarne prakse.
Fokus političara na očuvanju tradicionalne porodice je vrlo opasan jer se koristi za ograničavanje prava žena i LGBT osoba, nametanjem specifičnog modela porodice kao jedino prihvatljivog, čime se isključuju i diskriminišu pojedinci I čitavi delovi populacije.
Na taj način se privatni život građana politizuje i kontroliše. Kada se briga o porodici koristi kao alat za kontrolu, isključivanje i gušenje sloboda, to je jasan znak autoritarizma i njegovih pogubnih posledica.
Osim nasilja koje su trpeli njihovi saborci, devojke i žene na ulicama u Srbiji trpele su i seksualno uznemiravanje. Da li je to način vlasti da se obračuna sa ženama, ili je ono i dalje deo naše kulture?
Lilijana Čičkarić: Seksualno uznemiravanje žena na ulicama tokom protesta u Srbiji nije niti isključivo incident, niti spontana pojava, već kombinacija duboko ukorenjenih društvenih obrazaca i načina na koji vladajuće strukture reaguju na nasilje nad ženama.
Indirektno, to je način obračuna vlasti sa ženama.
Kada su prisutne pojave kao što su sledeće – da se ne sankcioniše seksualno uznemiravanje, relativizuje nasilje nad demonstrantkinjama i ignorišu svedočenja žena, onda je to poruka da je takvo ponašanje dozvoljeno. U tom smislu, uznemiravanje postaje sredstvo zastrašivanja žena, da im se stavi do znanja da im nije mesto na ulicama, naročito ako su politički osvešćene i aktivne.
Kao autoritarno sredstvo, nasilje prema ženama je postalo sastavni deo vladajuće političke kulture. Seksualno uznemiravanje ima korene u patrijarhalnoj kulturi u kojoj se žensko telo doživljava kao dostupno, a javni prostor kao muški. Kada žena izađe iz tradicionalne uloge, koja podrazumeva da ćuti, trpi, i ne protestuje, ona biva kažnjena.
To je zapravo politički problem, čija osnova leži u toleranciji sistema, nereagovanju institucija, normalizaciji i relativizaciji nasilja i odsustvu jasne osude i kazne. Nasilje postaje način disciplinovanja žena koje se usuđuju da budu vidljive, glasne i politički svesne i aktivne.
Da li je borba za prava žena i borba protiv autokratije? Da li su ženske prava i slobode uzrok ili posledica demokratije? Kako se izboriti za njih?
Lilijana Čičkarić: Borba žena za obrazovanje, za pravo glasa, za telesnu autonomiju, podstiče politički aktivizam, širi krug osvešćenih građana, jača ideju ravnopravnosti, razvija demokratsku kulturu, učvršćuje vladavinu prava.
Autokratije opstaju na nejednakosti, hijerarhiji, subordinaciji, poslušnosti, lojalnosti. Ženska prava, pak promovišu autonomiju, ravnopravnost, kritičko mišljenje, otpor, jačaje građanskog društva spram države. Gde god se urušava demokratija, prva na udaru su upravo prava žena.
Kako se protiv toga boriti? Pre svega solidarnošću, jer ženska prava nisu samo žensko pitanje, već deo šire borbe za ljudska prava i demokratiju. Kroz institucije, insistiranjem na zakonima, nezavisnim sudovima, zaštitnicima prava i odgovornosti države. Vidljivošću u javnom prostoru, prisustvom u protestima, medijima i politici. Jačanjem kulture otpora, promenama društvenih normi kroz obrazovanje, umetnost i javni govor.
Upornošću, jer autokratije računaju na zamor i strah. Borba za prava žena je jedna od centralnih linija otpora autokratiji. Bez slobodnih žena nema slobodnog demokratskog društva.
Sanja Đorđević