“Politika”,18.10.2017.
Marina Blagojević Hjuson, sociološkinja, naučna savetnica u IKSI
KULTURA ZABORAVLJANJA ILI ZABRANJENO ZNANJE?
Taman odlučim da budem post-feministkinja, jer ima toliko toga što
želim da radim, a nije nužno vezano za feminizam, kada me turobna
svakidašnjica Srbije isprovocira i vrati na “borilište”. Pa dobro, neko i ovde
mora da bude feministkinja, ne može tako lako da se preskoči taj razred
u školi civilizacije. Dakle, lekcija broj jedan, najjednostavnije, feminizam
nije pokret protiv muškaraca, već pokret za prava žena. Seksizam je isto
zlo kao što je to i rasizam. I tako, dalje i tako dalje… Ali, dokle sve ovo
treba objašnjavati? Hoćemo li se ikada pomeriti sa početka? Zašto to
znanje nije već uveliko u obdaništima, školama, na univerzitetima, u
medijima, zašto ono ne prožima našu svakodnevicu kao lagodna i
sveprustna “normalnost” u kojoj više nije potrebno vikati iz petnih žila da
žene nisu gluplje od muškaraca? Zašto stalno ispočetka? Ne želim da
navodim u suštini nebitna imena da bih dokazala svoju zabrinutost nad
ovakvim stanjem stvari. Brine me fenomen, a ne sami pojedinci koji iz
različitih psiholoških, karijernih ili finansijskih razloga imaju “ubedjenja”
kojima kao pesticid posipaju javnost.
Pre neki dan je jedna mladja koleginica, doktorka nauka, koja je
nedavno počela da čita moje radove, zapanjeno rekla kako uopšte nije
znala da tako nešto postoji u Srbiji, kako je potpuno neverovatno to
“otkriće”. Za mene je ovo samo potvrda onog što odavno znam, a to je da
postoje znanja, koja iako potrebna, ostaju skrajnuta, skrivena, sklonjena,
zaustavljena, loše interpretirana. Naše znanje ne dopire do drugih, ono se
izvrće ruglu kao deo napada na „političku korektnost“, a feminizam se
proglašava za “zlo koje uništava decu i porodicu”. Bilo bi, zato, naivno
verovati da je nepoznavanje ženske istorije, izbacivanje žena iz istorije, ili
patrijarhalna interpretacija sveta, samo slučajna omaška, ili greška.
E pa sad, jednostavno pitanje, zašto je to tako? Jer, nije da u Srbiji
nema onih koji se ozbiljno i dugotrajno, naučno utemeljeno, bave istorijom
žena iz feminističke perspektive, ili feminističkim teorijama, feminističkim
istraživanjima, ili rodnim politikama. Ima ih. i srećom, ima ih sve više. Na
primer, tokom oktobra se na „Kolarcu“ odžava druga po redu serija
predavanja u okviru cilklusa „Feminizam u Srbiji – teorija, istraživanja,
stvaralaštvo“. Prošle nedelje je predavanje održala dr Svetlana Tomić,
koja je pokazala kako u zvaničnoj i dominatnoj interpretaciji srpske
književnosti postoji konstanta – zaboravljanja i zanemarivanja književnica.
Veliki iskorak u otkrivanju nepoznate istorije predstavlja on-line projekat
„Knjiženstvo“, koji se bavi teorijom i istorijom ženske književnosti na
srpskom jeziku do 1915. godine (rukovoditeljka dr Biljana Dojčinović).
Knjiženstvo je popisalo do sada čak 173 književnice do 1915. godine.
Svetlana Tomić u svojoj doktorskoj tezi dokazuje da kanonizovane
interpretacije ne samo da zanemaruju književnice, već i idealizuju
patrijarhalni poredak, ostajući slepe i za patnju i za pobunu žena u okviru
istog. Onda nas ne može iznenaditi što je “srpski domaćin” ostao ideal,
iako je upravo “srpska domaćica” ona koja je radi od jutra do mraka, sve
dok mlade žene nisu pobegle sa sela.
Ideološki srpski patrijarhalizam jači je od realnosti, on njom
pokušava da dominira, bilo da se radi o književnim kanonima, ili o
interpretaciji rodnih odnosa, ili o dominatnom mizoginom diskursu u
medjima. U tom krugu ideologizovanog patrijarhalizma, ili patrijahalne
ideologije, vrtimo se i dalje. Iako istraživanja pokazuju da je egalitarnost u
porodičnom životu neminovnost (Rodni barometar u Srbiji), u sredstvima
javnog informisanja uporno se podstiče „rat medju polovima“. Uporno se
proizvodi pararealnost u kojoj ono što je relano, životno, stvarno, nema
mnogo veze sa onim što je dominantno prisutno, a to je upravo izranjanje
novog modela rodnih odnosa. To, naravno, ne isključuje činjenicu da
postoji i veoma raširena patologija nasilja nad ženama i decom, ali ona je,
sasvim sigurno, izmedju ostalog, podstaknuta i diskursom o
“netrpeljivosti”, kao i intenzivnom mizoginijom u medijima.
I ne radi se samo o zaboravljanju. Jednom „iskopana“ istina lako bi
se uklopila tamo gde nedostaje. Ali, ovde se radi o bahatosti, o moći
neznanja, o namernom neznanju, zaludjivanju, prenebregavanju,
iskrivljavanju, nipodaštavanju, koje onemogućuje normalan proces
akumulacije znanja i stavljanja stvari na mesto. Znanje je po prirodi stvari
otvoreno, a ovaj sistem bahatosti neznanja je zatvoren i iskrivljen u svom
odbijanju istine, kao i same modernosti.
Taj konzervativizam tzv. intelektualne elite koji se pre svega ogleda
u odnosu prema ženama i svemu što je vezano za ženska prava i status,
nije samo problem žena i ne pogadja samo žene. Taj zatvoreni sistem u
kome ne može da se diše, od koga beže svi koji još mogu da pobegnu,
koji stalno iznova proizvodi mučninu kod najboljih i podrugljivost kod
najgorih, koji potkupljuje “burazerskim kombinacijama“, i proizvodi
osećanje zadovoljstva kroz “bratsku naklonost” ulepljenu mizoginijom, i
popularnost lokalnih “barbarogenija” dok slave žensko kućno ropstvo, loše
je za sve, a ne “samo” za žene.
I tako smo mi, kolektivno, još u predškolskom kada je reč o
evropskoj civilizaciji. I tu nam neće pomoći čak ni viljuške i noževi iz
dvorova srednjevekovnih vladara, ni neobična lepota naših manastira. U
predškolskom smo zato što ne razlikujemo pozitivnu tradiciju od negativne,
i zato što se najčešće ponosimo pogrešnim stvarima.